Адам код Срба, канон, апокриф, предање

(Утицај Светог писма на културу словенских народа)

Тема мог вечерашњег предавања је Библија и народно предање код Срба. Да би смо уопште могли да почнемо да причамо на ову тему, морамо прво да одредимо појмове. Појам Библија, не изазива никакве неодумице, али појам народно предање, односно народна побожност, већ ствара неке недомице. Та недоумица постаје још већа када поставимо питање односа Библије и народне побожности. Разуме се да ћемо у вечерашњем предавању моћи тек да одшкринемо ово питање.

       Када се говори о изворима хришћанства наводе се Библија и свето предање. И док је Библију лако одредити, њен обим и садржај дотле је то много теже са светим предањем. Свето предање би могли да одредимо као искуство верних које је у сагласности са Библијом. Док је Библија ограничена и њој нема шта да се дода, светом предању се сваки дан додаје ново искуство Бога.

      Када се говори о проблему христијанизације мора се имати у виду барем неколико могућих нивао приче. Први, дубина христијанизације једног појединца, јене средине, једног народа, једне породице, односно колико су они прожете хришћанством. Други је ширина, христијанизација што већег дела друштевног живота: односа између мушкарца и жене, деце и родитеља, али и христијанизација државе и њених институција. Треће докле је христијанизација стигла у географскоом смислу.

      Када се говори о христијанизацији може се говорити и о каноноској христијанизацији али и о апокрифној и најзад народној побожности. Правоверно или православнохришћанство, било оно библијско, проистекло из догматике, из одлука апостолских, помесних, васељенских сабора и учења светих отаца, или из житија светих, је нешто што проистиче из учења званичне цркве. Оно је садржано у оросима, ономе што верујемо, а што се директно супоротставља јересима – ономе што осуђујемо али и одредбама канонског права, које тачно прописују одређене области и одређена питања. Изван њих није могуће понашати се и прописивати правне норме.

     Међутим, ретко али се дешава да званична црква прихвата и апокрифе. Навешћемо само неке примере. Свакако је најпознатији мотив из апокрифа сцена Христовог силаска у Ад. Она се појављује и у Милешеви и у Пећкој Патријаршији. Други мотив је мотив шугавог пса. Подсетимо се ове приче. Шугаво псето, које сем тога изузетно ружно, прљаво, гнојаво, трчало је за апостолима и Христом. Апостоли, поводећи се за његовим физичким изгледом терали су га од себе. У једном тренутку Христос их упита, шта раде. Они му одговорише да терају ово псето од њих. Пас, је шугав, смрди, гнојав, једном речју грозан за видети и осетити. Христос је саслушао речи својих ученика. Онда се загледао у пса и рекао

-      А зар не видите како има лепе беле зубе.

Порука је јасна и без објашњавања.

      Тема мог вечерашњег предавања је Библија и народно предање код Срба.

      Ово је већ из самог наслова таква тема да би смо могли да потрошимо неколико људских живота и да не кажемо све. Могли би причати о  поророку Илији. вези Светога Илије и Огњене Марије. О огњевитим данима, односносу култ воде и Пророка Илије. Може се причати и о култу воде, односно водицама и вези овог култа са водом у Библији. Подсетимо се да је анђео божији силазио у бању Витезду, мутио воду, а први који би ушао у њу био би исцељен ма од какве болести да је боловао.

       Ми смо за вечерашњу тему изабрали Адама.

       Библија почиње са њиме, па ћемо и ми. Библијски Адам је добро позната личност и сматрамо да нема потребе да шире причамо о њему.

       Међутим, Адам има и апокрифну књигу о себи. Наравно када то кажемо мислимо на ону односно оне књиге које су преведене током историје код Срба и биле доступне Србима. Апокрифну књигу о себи има и Енох, подсетимо се још једном ове личности. Енох је један од двојице људи који нису умрли, већ је жив однет у небо. Подаци о Еноху су у Библији оскудни. Зна се да је живео пре Ноја, дакле и пре потопа. Отац му се звао Јаред и добио да га је у стошездесет и другој години. Сем њега имао је и друге синове и кћери. У шездесет и петој години Енох  је добио сина Матусала, а за њим и друге синове и кћери. Поживео је укупно триста шездесет и пет година. О његовом богоугодном животу се само каже да је поживео „једнако по вољи Божијој“ (Прва књига Мојсијева, гл. 5,  стих 18 – 24, 28 – 32). Дакле, подаци о њему су толико оскудни да можемо само да претпоставимо у чему се састојао његов богоугодни живот када је Бог одлучио да га живог одведе у Небо, а не да доживи судбину осталих људи, да умре.

      Управо ту ускаче апокриф да употпуни она сазнања којих у Библији нема. Наравно о оним личностима и догађајима која су таквог карактера да могу да заинтересују публику, односно читаоца. Али док у случају апокрифа они већном почивају на библијским личностима и догађајима, код народне побожности налазимо и личности из житија светих па су тако света Петка, и Св. Недеља рођене сестре. Сем тога негде се преузимају обреди који су настали у неким другим традицијама и даје им се хришћанско обележје.

       Како практично изгледа однос Библијског, апокрифног и Адама из српског народног предања.

       Библијског Адама ствара Бог, он свим стварима даје имена, он је први човек који има жену, синове. Он је праотац људског рода и у томе је његова величина, али он је тај због чијег греха је човек изгубио Рај, у томе је његова мана. Дакле, Библија о њему нема ни изразито позитивно ни изразито негативно мишљење.

      Апокрифна књига о Адаму доноси много више података и даје комплексније тумачење. Адам је остарио. Не може да умре. Бог му не допушта, мучи га због греха, због тога што је људски род осудио на изгубљени рај. Захваљујући трећем, најмлађем сину Сету он може да умре. Сет му је донео три прута од бора, кедра и кипариса, из Раја, Сит му је исплео венац, ставио је Адаму, свом оцу на главу, након чега Адам умире. Дакле, њему због греха није било ни дозвољено да умре, морао је да се мучи жив овде. На овом свету. Адам је умро. По њему је место где је сахрањено добило име Голгота. Пролазе векови, затим миленијуми. Долази време да се разапне Христос. Разапињу га управо на месту где је сахрањен Адам. Крст на који га разапињу је од дрвета које је изникло од она три прута. Сама Библија каже да се место где је Христос распет зове Голгота али не нуди објашњење тог имена. У подножју крстова данас се често налази мотив лобање, мотив смрти, који представља Голготу, односно Адамову главу. Дакле, апокрифи Адама гледају као творца смрти, као некога које заслужан за постојање смрти, бола и патње. Једном речју свега онога што симболише смрт.

       Да је овај апокриф доспео код Срба још у средњем веку сведоче нам рукописи али и мотив лобање у дну крста.

      Ипак, народна побожност Срба је изнедрила једно другачје тумачење Адама. То тумачење је дато кроз појам Адамско колено.

        Појам Адамско колено ми смо нашли у песми Јетрвица Адамско колено. Осим те песме, познат нам је и коментар који је о овој песми дао Миодраг Ал. Пурковић.

       У самој песми појам Адамско колено се користи за Ковиљуку. Дакле, да би разумели значење овога појма, морамо видети које Ковиљка у песми и које су то њене особине. У песми се спомињу само 4 лчноси: две јетрве Винка и Ковиљка, које имају свака по једног сина, Винка Мирка, Ковиљка Маринка. Убрзо Винка побољева и на самртној постељи се обраћа својој јетрви, коју назива сестром. Моли је да се након њене смрти брине о њеном Мирку. Па каже: када Маринку белог хлеба даје, њеном Мирку нека да корицу од хлеба, када Маринку шије кошуљу, да њеном Мирку закрпи траљицу, када изађу недељом, када Маринка посади у своје крило, њеног Мирка нека постави поред себе на земљу. Када пође у цркву, нека Маринка узме у наручје, а њеног Мирка узме за руку. Када дође Васкрс Маринку нека шије како јој је драго, а њеном Мирку чисто рухо црно. Сваку молбу завршава  речима: нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема. Дакле, молба за помоћ је јасно истакнута, али и хијерахија. Воли ти свога сина највише али ни мога немој да заборавиш.

     Ковиљка је примила к знању ове молбе али да видимо како је поступила: белог хлеба даје пре свом деверчићу Мирку, него сину Маринку, корице нема за Мирка. Кошуљица се кроји и за Мирка и за Маринка, с тим што прво за Мирка, па онда за сина Маринка. Када недељом изађу деверчића узима у крило, а сина постави поред себе. Када у цркву крену обојицу за ручице води, као да су рођена браћа. За Васкрс Ковиљка деверчићу шије рухо исто као и своме сину од чистог скерлета и зелене свиле уместо чистог руха црног.

      Дакле, Ковиљка или деверчићу даје предност или га ставља у исту раван са својим сином. Зато се каже у песми да се свако диви како Ковиљка негује њих обојицу, као да су браћа рођена.

      Како реагује средина, та средина српска која је често оклеветана ко најпоганија жена или човек. Он стрину Ковиљку благосиља: речима „Ој, Ковиљка, колено адамско“, да би се затим благослов пренео на њене родитеље који су је тако васпитали.

     Христос када даје заповести каже да су две највеће једна да волимо Бога свим срцем своји, свом душом својом. А друга да љубимо ближњег као себе самог. Дакле, Христос не тражи и не очекује већу љубав према другом него што је имамо према себи.

     Ковиљка иде даље од тога, иде даље од заповести онога који љубав тражи и очекује од оних који иду за њим. Она не љуби деверчића до границе љубави свога сина. Она се труди и успева да га воли још више, дајући му предност над својим сином. То је оно због чега је заслужила да је категоришу као адамско колено. Дакле, адамско је нешто што је у моралном погледу највише могуће, то је оно што иде и изнад онога што Христос тражи од људи.

     Дакле, можемо да закључимо српска народна побожност, за разлику од Библије, која износи и позитиван и негативан став оАдаму, за разлику од апокрифа који Адама оцрнио да не може ни да умре, да Бог ни не жели његову душу, уздигло је Адама до неслућених висина.

     Наравно мора се поставити питање чиме је Адам то заслужио, зашто је српски човек толико различит од Библије, а супротан од апокрифа. Мислимо да је одговор у чињеница да је он праотац. Како Ковиљки касније гини једини син, поставља се питање да ли је тиме она престала да буде Адамско колено, оставши без потомства. Мислим да се мора дати негативан одговор.