PRETRAGA
OTVORITE SAJT NA VA[EM MOBILNOM URE\AJU
KO JE NA MRE@I
Ко је на мрежи: 23 гостију и нема пријављених чланова
NAJNOVIJE OBJAVQENO
- Pri~a o mr`wi – prvi deo
- Pri~a o mr`wi – drugi deo
- О титули ВОЖД код Срба
- MOJA PONUDA MOJIM STUDENTIMA ILI KAKO PREVAZI]I SUKOBE KAO INTELETUALAC
- Ante Paveli} po drugi put me|u Srbima
- SRBI I SRBI - DVA-DRUGA I JEDAN BRAT
- Pismo jednoj prijateqici povodom 8. marta
- Jedna pri~a o komplimentima
- Htedoh ti ne{to re}i
- Neistra`ene tajne srpske pro{osti
NAJVI[E PRGLEDA
BROJ POSETA
12 guests
no members
Ваш ИП:216.73.217.21
NAJNOVIJI KORISNICI
- Milorad
- Zone
- Паки
- tene
- vidovi}1979
RADIO
ARHIVA
Pri~a o mr`wi – prvi deo
Svaki od nas koji jesmo, koji smo bili i koji }emo biti do`iveli smo i do`ivqavamo, da prema name neko gaji ose}awe iskrene i otvorene mr`we. Ovo je moja pri~a o nekim mojim mrziteqima.
Ro|eni smo i odrasli u istom mestu. Rumi. I{li smo u razli~ite osnove {kole ali to, po mom mi{qewu, nije toliko bitno. Krenimo redom jedan po jedan.
Prvi.
Poreklo nam je bilo razli~ito. Jedan je bio dete iz nacionalno me{ovitog braka. Ja nisam. wije bio kr{ten, ja jesam. Bio je dobro dete socijalizma. I{ao je na radne akcije, pri~ao je kako mu je za dlaku izmakla udarni~ka zna~ka. nisam bio komunista, niti poticao iz takve porodice. Sve {to je wemu bilo sveto meni je bilo strano. Voleo je da bude duhovit na ne~iji ra~un i da tako zabavqa druge. wije se isticao ni~im drugim. To je bio jedini na~in da se istakne da bude prime}en. Nisam voleo nikada da pravi {ale na tu} ra~un. To je bilo protivnom mom vaspitawu do kraja. U~en sam dap po{tujem svakoga ali da ne dam na sebe. Mene je po~eo da zafrkavao tako {to mu je palo na pamet da sam umro! Znao je da do|e iznad moje klupe, po{to smo i{li u isti razred i da govori na glas da sam umro i kakao }e da ide u ve ce da pusti suzu za mnom. Neki u razredu su se smejali, neki su mu govorili da je to neumesno, neki su ga ignorisali. Interesantno je da mnogo godina kasnije, kada sam krenuo u Rumu u crkvu, one koji su se bunili sretao sam u crkvi. One koji su se smejali wegovim {alama nikada.
Jednom dok je on na sav glas govorio u u~ionici kako sam ja umro, pri{ao sam ga i upitao sporim glasom, dovoqno sna`nim i glasnim da li on ho}e da umre? On se nije ni osvrnuo na ono {to sam ga pitao, ve} je nastavqao da ponavqa kako sam umro. Neki su se oko wega kidali od smeha, neki su poku{avali da izgovaraju molitvu za pokojnike, koju, kako su bili iz partizanskih porodica nisu ni, znali. Dobro, rekao sam, vide}emo ...
Sa~ekao sam da se zavr{i posledwi ~as, iza{ao sam prvi i sa~ekao ga posle {kole, On je iza{ao u dru{tvu svojih drugara i kada je video mene svi su se ustremili prema meni, jer sam stajao po strani tako da je svako mogao da me primeti. Torba mi nije bila u ruci, ni patike. ^im mi je pri{ao uhvatio sam ga jednom rukom za okovratnik, a u drugoj ruci mi je blesnula britva, koju sam mu mometalno stavio pod grkqan vrhom, On u prvom trenutku nije shvatio {ta mu se desilo. Upitao sam ga sporim ali glasnim glasom Da li ti ho}e{ ti da umre{? Wegovi drugari, su nas opkolili i po~eli da mi govore da sklonim britvu i krenuli ka meni. Rekao sam im Odbij te! Oni su nastavili da prilaze na{ta sam mu je vrh britve zabio malo u grkqan. Potom sam se prodro opet Odbij te! Oni su me pogledali unezvereno ne o~ekuju}i takvu moju reakciju! Blago re~eno bili su {okirani! O~ekivali su, da su svi ovce koji su spremni da trpe wihov teror.
Prvokator, u~esnik radnh akcija se uneredio. Pantalone su mu bile mokre. Pla~nim glasom, jedva se suzdr`avaju}i da ne zapla~e, tra`io je od mene da sklonim britvu, sada ve} krvavu. Wegovi pajta{i su se udaqili, dobacivali su da se on samo {alio, na {ta sam ja odgovrio, da i ja se samo {alim. Tada je pri{la jedna od onih koja mu je govorila da to ne radi, da to nije qudski i sli~no, Ona je rekla pajta{ima da idu, a zatim je razdvojila mene i wega. Bila je mo`da jedini osoba kojoj smo verovali i ja i on. Godinama kasnije postala je tutor u crkvi.
Odlaze}i on je prokomentarisao Pa britva je zar|ala. Naravno, odgovrio sam, to je za slu~aj da se izvu~e{, da dobije{ tetanus.
To ve~e smo se razdvojili. Izmiritqka me je pratila ku}i. [ta god da me je pitala }utao sam. Pre nego {to smo se razili upitao sam je Da li mi{sli{ da su shvatili poruku?
Odgovorila mi je PA NISU DEBILI!
Od tada smo se do kraja {kolske godine samo javqali klimawem glavom. Wegovi pata{i su me izbegavali.
Jednom mi je pri{ao dok sam sedeo u gradu sam u kafani, ~ovek u civilu koga nisam poznavao i ponudio mi pi}e. Odbio sam. Poku{avao je sa mnom da razgovara. Upitao sam ga ko ga {aqe i za{to. Pogledao me je u o~i, spustio pogled, zapali cigareti i upitao. Da li imam britvu? Izvadio sam jednu. On je }utao, Izvadio tada i drugi. On je bio iznena|en ali je i daqe }utao. Pitao sam ga da li mu treba neka posebna?
I tu negde je razgovor presd`tao da bude zanimqiv.
Kasnije u `ivotu moj saraniteq je postao kriminalac. Bio je i u zatvoru.
Za{to je radio ba{ to {to je radio i za{to ba{ meni, nikada nisam saznao. Jedino {to mi je danas jasno, a to je da su on i wegovi pajta{i imali KOMPLEKS MENE. ZBOG ^EGA? NIJE MI BILO, NIJE MI DANAS, A VEROVATNO NE]E NI U BUDU’NOSTI NIKAA BITI JASNO...
Comments powered by CComment