Kada sam zavr{io Pri~u o mr`wi – prvi deo, setio sam se jo{ nekih pri~a. Ovo je druga pri~a koju }u Vam ispri~ati. Da li je posledwa ne znam?

          Obojica smo bili iz Rume rodom. On je poreklom bio iz Bosne ili iz Krajne. Da li Lika, Kordun ili Banija, nikada nisam zapamtio. Nije mi to bilo ni bitno. Znao sam da odande dolaze kolonisti, komunisti, partizani, oni koji vole vi{e Tita od sebe, svoje tate i mame, bake i deke. Od svoje, jo{ uvek, ne ro|ene dece. To mi je bilo strano. Moj otac jeste bio u partizanima. Njegov stric tako|e. Iz mamine porodice dve ku}e su uga{ene jer su bili u partizanima. Ipak, u mom okru`ewu tog odu{evqewa nije bilo. Bilo je upravo sasvim suprotnih uverewa. Partizani su u mojoj porodici ubijali dede, starce od skoro sedamdesete godina. Da nisu mogli i da nisu nosili pu{ku u ratu, ne treba ni da nagla{avam. O ostalim partizanskim tragovima ne bih ovom prilikom ...

          Da li je to uticalo na odnos izme|u nas dvojice ... Ne znam ... Znam samo da me je oduvek iskreno, iz dubine du{e, iz svakog svog atoma, elektrona, protona, neutrona, svakog i najsitnijeg komadi}a du{e ... iskreno mrzeo… To se nije nikada trudio ni da sakrije ... pokazivao je to kao {to svi ostali qudi javno u ku}i, na ulici, u {koli, bilo gde pokazuju svoje lice, svoje {ake, svoje o~i, usta, bradu, nos ...

          Retko, retko kada je propu{tao priliku ... kada se sretnemo da mi ne dobaci neku uvredu, neki uvredqiv izraz ... Taj izraz je pratila i grimasa koja je trebala do do~ara svu tu mr`wu, sav taj prezir, svo ga|ewe koje je imao prema meni .. Grimas nikada nije izostala. ^ak ni kada smo morali da stojima povodom {tafete mladosti u stroju, ozbiqni, u{togqeni, bez ikakve emocije na licu. ^ak ni tada nije uspeo da se suzdr`i, a da mi ne uputu prezriv pogled.

          Nikada nisam saznao razlog za{to me toliko mrzi. Nisam ni poku{avao da razgovaram sa wim. Nisam imao snage, a iskreno .. bojao sam se ... NE, NE NjEGA... BOJAO SAM SE SEBE ... SVOJE REAKCIJE...

          Jednom sam sa prijateqima razgovarao o wemu. Oni su ga pitali za{to, za{to tolika mr`wa... Nije im odgovorio ... Pitali su mene: Za{to te toliko mrzi? Nisam im odgovori. Niam znao za{to. Jedan me je prijateq pitao {ta ja ose}am prema wemu. Ostali su se nasmejali. Logi~ni odgovor bi bio da ga i ja mrzim, Nisam ga mrzeo. On mi se jednostavno gadi.

          Jednom smo se na{li kod osobe koja je bila na{ zajedni~ki navodini prijateq. Znao je za wego odnos prema meni ipak nas je pozvao. Obojicu u isto vreme, na isto mesto. U roku od pola sata ispraznio sav svoj re~nik ru`nih re~i, a onda je po~eo da se ponavqa... U jednom trenutku, zatra`io sam od doma}ina da me pusti u svoju sobu i da mi da pisa}u ma{inu i papir. Svi su bili zbuweni... Ali doma}in je posle izvesnog vremena pristao. Treba re}i da su se ostali gosti uglavnom smejali na ra~un uvreda koje je iznosio na moj ra~un.

          Posle izvesnog vremena vratio sam se nose}i u ruci nekoliko papira. Po prvi put u `ivotu obratio sam se osobi koja mi je upu}ivala ru`ne re~i. Ostali su bez re~i slu{ali moje izlagawe.

          Rekao sam mu da su na ovim papirima zapisane sve re~i koje mi je uputio te ve~eri. Pro~itao sam naglas da svi ~uju {ta sam otkucao. Rekao sam mu da je on osoba koja ne mo`e da me uvredi jer on je u mojim o~ima toliko nisko, toliko u minusu sistema vrednosti, da svaka negativna re~ koju mi je izgovorio je za mene kompliment. [to sam na kraju svog pisanog teksta i napisao. Zatra`io sam od wega samo dve stvari. Prvo sliku koju }u da prika~im uz tekst, drugo je wegov potpis na svim stranama gde se nalaze ru`e re~i koje mi je uputio. Za{to sam to tra`io?

          Otvoreno sam mu rekao da ho}u da to kopiram i da idem redom po Rumi i okolnim naseqima, da ubacujem u po{tanska sandu~ad kako bi se hvalio sa re~ima koje mi je TAKAV MORALNI LIKU UPUTIO. Naveo sam u tekstu i da mu je deda nosilac partizanske spomenice, ime i prezime dede, da mu je jedan ro|ak, Titotov narodni heroj, ko su mu mama, tata, stri~evi, strine, ujaci, tetke, te~e i sli~no. Ko su im kumovi. Sve sam ih popisao za koje sam znao naravno. Direktno sam ga upitao da li neko nedostaje na spisku, da unesem wegovo ime? Ostali su bili prenera`eni. Za{to spomiwem, wegovog dedu i nagla{avam da je nosilac partizanske spomenice od 1941. godine. To je zna~ilo da je u~esnik rata na strani partizana od 1941. godine. Za{to spomiwem ro|aka narodnog heroja? Za{to spomiwem svu familiju?

          Rekao sam im samo da mora da se zna od kakvog je semena i korena izniklo takvo drvo, takva li~nost. Po prvi put on nije ni{ta rekao. ]utao je kao zaliven. Kada sam mu dao papir da potpi{e, nije ga ni uzeo, nije rekao ni{ta. Moje pona{awe ga je prenerazilo. Na moje navaqivawe da potpi{e, ostali su me odgurali od wega, rekli mi da ga ostavim na miru. Da ne spomiwem dedu – spomeni~ara, narodnog heroja, ostalu familiju. Da to nije uredu, da to nema smisla. Dok je on za mene koristio sve mogu}e uvredqive re~i, oni su se smejali, SADA KADA JA PROZIVAM NjEGOVU FAMILIJU, ZATO [TO JE ON TAKAV SVI SE BUNE.

          Kasnije, posle izvesnog vremena, postalo mi je jasno SVI ONI KOJI SU SE BUNILI BILI SU ISTOG POREKLA KAO I ON – BOSANCI, KRAJI[NICI, NEKI SREMCI ALI SVI PARTIZANI, KOMUNISTI, SVI TITOQUPCI

          On, on nije potpisao ono {to je govorio meni to ve~e. Poneo sam te papire i iskopirao. Nekoliko puta sam mu nudio da potpi{e. Ulazio u wegov razred, dolazi za wegov sto kada je bio u kafani, nikada nije hteo. [ta vi{e, nije hteo sa mnom ni da razgovara. Nekoliko puta kada smo i{li jedan drugom u susret, kada je video da vadim papire on se vratio nazad, kako me ne bi sreo.

          Jedan prijateq moga oca, me je posle izvesnog vremena sreo i pozdravio se sa mnom, {to nije imao obi~aj ranije da ~ini. Pozvao me je na pi}e, nazvao me delijom, pametwakovi}em, budu}im intelektualcim, doma}inom, Srbinom i {ta jo{ sve ne. Kada smo seli, on je nastavio da me hvali ali ja nisam razumeo za{to to ~ini. Odjednom jedan ~ovek je do{ao i seo za na{t sto. I daqe nisam mogao da pove`em za{to se sve ovo doga|a. Onda mi je ~ovek rekao da je, ja ve} znam kome, o~itana lekcija i da me vi{e nikada ne}e vre|ati. Odmah zatim je ustao i oti{ao. Tatin prijateq je rekao da su oni dobra familija. I daqe nisam mogao da pove`em, u stvari pretpostavqao sam ali nisam bio siguran. Na rastanku posledwa re~ koju je rekao bilo je wegovo ime, ime i prezime. Ime i prezime onoga koje mi je govorio ru`ne re~i.

          Tada smo se rastali, a on posle toga vi{e nikada nije do{ao kod mog oca u posetu. Moj otac se ~udio, navodio kako ga poziva ali on ne dolazi. A uvek ga lepo pozdravi.

          Za{to mi je govorio sve one grozote, izme|u ostalog da me treba zaklati, baciti po tom na |ubre, da mi treba o~i kopati, kako bi se prodale i sli~no nikada nisam saznao. Uvredio me je samo jednom. PRVI PUT. Svaki drugi put kada mi je govorio lo{e re~i ja sam to shvatao kao KOMNPLIMENT. NAJVE]I KOMPLIMENT KOJI JE NEKO KAO ON MOGAO MENI DATI.

          I kad razmi{qam za{to se tako pona{ao, dolazim do istog zakqu~ka uvek ZATO [TO JE IMAO KOMPLEKSE!!!