^esto sam, bave}i se sredwim vekom, ~itao tekstove u kojima se monasi sredweg veka, sebe tretiraju kao najve}e gre{nike. Upadwiv je primer jedne Ispovednikove molitve iz XIV veka. Ona, izdata u obliku pesme, imao oko 11 strana. Na tih 11 strana, jedan sredwovekovni monah nabraja svoje grehe. Ostajete zapaweni jednom ~iwenicom, pa on je `iveo u isposnici, daleko od sveta, gde je mogao toliko mnogo da zgre{i pogre{i.

            Dugo nisam mogao da na|em odgovor na ovo pitawe. A onda … onda mi je gledaju}i u svetlost koja obasjava delove koje dotle nisam mogao da vidim shvatio. Da vi se ne{to dobro videlo potebna je svetlost. Oni koji su bli`e Hristu, bli`i su svetlosti tj. onom koji je svetlost svetu.

            Dakle, onaj ko je bli`e Hristu boqe i vi{e vidi svoje grehe. Mnogo puta se mu~im kada treba da se ispovedim, pa moja ispovest traje ne{to kratko. Gledam i qude koji stoje ispred mene na ispovesti tako|e ne{to kratko stoje. Dakle, ni wihova ispovest nije ne{to obimna.

            Za{to? Pa, ukratko re~eno ~ini mi se da se odgovor sam po sebi name}e. Mi `ivimo ipak u tami, svetlost koja nas objasjava suvi{e je slaba da bi smo videli sve svoje grehe i spoznali svu svoju gre{nost.