Говор одржан вечерас у Богословнији Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима поводом 29 - тог, по реду, парастоса одржаног поводом смрти армијског ђенерала, нашег Чиче.Пресветли владико, часно свештенство, браћо и сестре,Окупили смо се данас овде у Богословији Св. Арсенија Сремаца у Ср. Карловцима да по 29. пут дамо парастос армијском ђенералу Драгољубу, Дражи ... нашем Чичи.
У чињеници да му дајемо парастос има барем један податак који се подразумева. А то је: Он се није никада одрекао Бога. Својој заклетви коју је дао Богу, остао веран до краја. На ту своју заклетву заклео се чашћу и животм и за њу је дао и свој живот. Зато можемо да му дајемо парастос, јер он се Бога није никда одрекао. Зашто је то важно?
Постоје неки други, партизани, усташе, домобрани,балисти, који су исто дали заклетву на верност Богу, краљу и отаџбни али су је погазили. Тиме су себе одлучили од своје верске заједнице, било да су православци, било да припадају некој другој вери. Зато данас када се говори о томе да неко од њих као нпр. Степинац треба и може да буде светац, треба рећи: то није могуће. Они су подржали оне који су погазили заклетву дату Богу, па чак су и сами кршили ту заклетву.
Пазите! Није могуће бити веран Богу, а неверан краљу и отаџбини. То је као три лица Бога! Не може се бити веран Оцу, а неверан Сину и Светоме Духу. Ко је неверан Оцу, он није веран ни Сину ни Духу Светоме. Нити веран Светом Духу, а неверан Оцу и Сину.
Е, зато ми можемо да дајемо парастос Дражи, нашем Чичи, с правом и без икакве потреба и помишљања да се оправдамо зашто то чинимо.
Други, они кој су погазили заклетву било да су партизани, усташе, домобрани, принчеви принца Еугена, таман били најбољи људи на свету, у секуларном смислу, морали су да се покају и да исповеде тај грех, грех богоотпадништва, да би им парастос био могућ. Ако се нису покајали, тај грех исповедили, парастос за њих није могућ.
Они су као самоубице које су извршили грех самоубиства и отишли тамо где није требало да оду. Нас као људе због тога може да буде жао тих несрећних бића, можемо да будемо тужни и да плачемо над њима али тај грех је био њихов избор ...
Друго, ти несрећни људи, нису само на себе навукли проклетвство, већ АВАЈ и на своје потомство, ако га нису исповедали. АВАЈ навукли су га и на своје суграђане и своје земљаке. Зато данас Срби и страдају, због греха богоотпадништва, оних који су погазили своју реч дату Богу.
А ми, чији су преци часно и поштено са Чичом извршили своју заклетву, знамо да дајући њему и њима парастос, чинећи милостињу, друга добра дела, можемо да се надамо да ће они зарадити, заслужити Царство Небеско.
Треба рећи наш Чича је на том путу извршио и највећу могућу заповест – дао живот за ближењега свога, за своју веру, краља и отаџбину. То је оно што не само даје реални основ да му дајемо парастос и молимо Бога да му опрости али и свима који су били под његовом командом, све грехе учињене речју, делом и мишљу, свесно и несвесно, него да једнога дана њега чак и канонизујемо као великомученика.
Е, ту томе је највећа разлика између њега и оних који погазише заклетву. То што он није имао обичај да се брија или је носио опанке, а не чизме, што је наредеио ово, а требао је оно, све то бледи пред чињеницом да је он дао живот свесно за Царство Небеско, за своју Небеску Србију.
Греше они који кажу да Срби славе своје поразе, Срби славе оне који испуне до краја своју заклетву дату, Богу али и краљу и отаџбини, и који поштујући своју заклетву испуне највећу Христову заповест, за коју је речено да од ње нема већа, да дају живот за ближњега свога.
Амин. Боже удостој и нас овде присутне, грешне да и ми наследимо Царство Небеско и да будемо макар и најмањи, у последњем, најмањем буџаку у Небеској Србији, као делу Небеског Јерусалима.