Комуникација између људи настала је са настанком човека. Људи су тада као и данас размењивали четири ствари. То су жене, информације, физичке конакте и материјална добра.
Размена добара дакле је настала још са настанком људског друштва. Она је настала из чињенице да ниједна заједница није могла да произведе све оно што је неопходно за њено постојање и развој. Чињеница је да су се људска друштва још праисторији, у палеолиту, пре настанка  држава поделила на она која су се бавила ловом и она која су се бавила риболовом. Ловци и риболовци су морали да размењују своје производе. И једни и други су се одевали од коже коју су добијали од лова, према томе морали су да се баве разменом добара. Развојем друштва, у периоду неолита,  издвојила су се земљорадничка и сточарска друштва развивши је размену добара између својих заједница. Земљорадници су давали сточарима своје, а сточари земљорадницима своје производе. Развојем друштва појавило се затим занатство које се одвојило од осталих људских делатности. Појава и развој заната је даље подстакло развој размене робе и знатно проширило њен обим и значај. Управо стога се као четврта људска делатност појавила трговина, која није ништа производила него су се људи који су се бавили овом делатношћу усресредили само на посао размене добара.
Трговина је условила да се појаве насеља са већом концетрацију људи који су се бавили зантством и трговином тј. да настану градови. Трговина је у почетку била натурална, мењала се роба за робу али временој је она условила да настане средство којеће омогућити куповину или продају робе али не за другу робу већ за једно средство плаћања које ће омогућити купцу да купи робу али да за њу неда другу већ да да нешто треће, а да на другом место за то треће купи ону робу за коју је заинтересован. То средство које је овакву трговину омогућило је новац. Дакле, без трговине никада не би настао новац. Новац имао пре свега за циљ да олакша трговину и да подстакне њен развој. Да би било могуће да се појави део становништва који ће се бавити занатство и трговином морало је да доће и до напретка у земљорадњи, сточарству како би повећањем производње, повећањем продуктивности рада, омогућио делу становништва да се бави другим занимањима тј. занатством и трговином, а не пољопривредом. Појава и развој трговине довео је и до развоја путева и превозних средстава и њихово добијања на значају. Да би трговци могли да бораве у неком месту, где не живе морали су да имају где да преспавају, да једу, да попију, да сместе робу. Тако је настало угоститељство.
Дакле, трговина настаје као последица поделе рада, али и сама подстиче даљу поделу рада. Подела је довла до тога да у једнум тренутку настане држава која је на себе преузела бригу да води рачуна, да се стара, да подела рада добро функционише  и да свако у њој буде заштићен. Према томе, можемо да закључимо да је трговина оно што је омогућило да се јави држава и  све оно што је она са собом донела.
Српска реч за трговину долази од, старословенске речи која је позната свим Словенима трг, а која је временом добила различите облике код разних народа. Речи трг има неколико значења, како у средњем веку тако и данас. Прво означава робу – ствари намењене продаји. Исто значење код Срба у средњем веку имају и појмови благо и купља. Друго значење речи је место где се обавља трговина, било да су та места имала трајан или повремен карактер. Та места се у изворима називају и поморски тргови, тргови зетски, тргови краљевски или тргови господски. Као такав он је место које се издваја од руралне сеоске средине где је трговина била забрањена.  Трг је назив и за пространо место у граду где се продавала и куповала роба. Управо што се куповина или продаја обављала на оваквим трговина долази и реч трговина. Трг корен и в наставак,  који на старословенском значи на, стварају реч трговина која значи - на тргу тј. оно што се купује и продаје на тргу.
Чињеница да је трговина са занатством довела до појаве градова, значи да је она донела и значајне промене у организовању људског друштва. Градска средина се од почетка другачије организује од селу. Друго, не мање битно да би се трговина одвијала и да би постојала; било је неопходно постојање путева али и одржавање њихове безбедности, постојање транспортне службе, водича и сл.
Ако кренемо од чињеница да је циљ куповине прибављање оних ствари које неко нема, долазимо и до крађе и разбојништава, као нелегалних начина да се нешто стекне. Ратови су такође начини којима је кроз историју прибегавано да би се стекла нека имовинска корист.

Почеци трговине код Срба

Наравно да у почеку овога курс морамо да кренемо од прапостојбине и Старих Словена. Нетреба посебно ни истицати да извори за овај период готово да непостоје. Међутим, нема никаве сумње да су се Срби и Словени у раном средњем веку бавили трговином. Пре свега, трговали су да би дошли до онога што им је било неопходно, а што нису свуда могли да приуште себи. То је нпр. набавка соли без које нема живота, а која је посебно значајна за сточарство.
Доласком на Балкан Срби су затекли остатке једне високо развијене цивилизације каква је била римска. Део те цивилизације је нестао, нестанком њиховог друштва, као што је новац, робно – новчани односи, али део није. То су пре свега путеви који су се очували. Градови који су постојали уколико су се налазили у унутрашњости Балкана су нестали са нестанком византијске власти. Очували су се само градови у Приморју, па и тамо њих неколико. Управо у тим градовима очувао се континуитет градског живота, остале су старе навике, знање, па и економски иструменти, пре свега у виду новца, који се није престао ковати ни у данима највеће кризе. Везе романског становништва са византијским царством у првим вековима одржавале су се искључиво морским путем, дакле бродовима. За редовно снабдевање храном били су од почетка упуђени на своје залеђе, на трговину са Србима. Када се ратовало са једном склавинијом није било неуобичајено да се трговачке везе одржавају са удаљеним склавинијама. Овакав случај је описан у Чудима Светог Димитрија који наводи да су становници Солуна. трговали са удаљеним словенским племенима, када су их оближња словенска племена нападала.
Градови у Далмацији су опстали захваљујући што су живели од мора. Да су се сем пуког опстанка економски развијали сведочи и податак да је Дубровник три пута проширивао зидине свога града. Обнављање византијске власти довело је до даљег економског развоја ових градова, тако да су они постајали седишта тема, седишта црквене организације и сл. Дубровник је нпр. постао седиште теме, Сплит архиепископије. Осниване су епископија по појединим градовима нпр. Котору, Улцињу, Стону. Обнављање византијске власти на приморју у IX веку и признање врховне византијске власти од стране приморских градова и српских држава свакако је помогло политичку консолидовање овог простора. Да се у извесном обиму користио и новац сведочи и податак да су Дубровчани плаћали данак по 36 номизми владарима Захумља и Травуније.
Што се пак тиче унутрашњости треба рећи да се може претпоставити, на основу појмова који пре свега означавају топониме, хидрониме и слично, да је контакт између Срба и староседелаца морао постојати. Он је свакако пре свега устпостављен захваљујући трговнини. Константин VII наводи у DAI постојање градова у српским државама средњег века. Свакако да ови градови не могу да се пореде са градовима у Приморју, али се може претпоставити да је у њима било и трговаца и занатлија и да се трговина обављала између осталог и преко њих. За један од њих, Достинику, Златарски претпоставља да је био престоница.
Извесну слику на трговину и предмете трговине даје и податак да су Срби приликом размењивањ поклона са Бугарима поклонили њима 2 пса, 2 роба, 2 сокола и 80 крзнених хаљетака. То указује да се наведени предмети сматрали луксузом али и о њиховој малобројности.
Други податак који сведочи о трговини су повеље Василија II, издате Охридској архиепископији, које наводе да се порез убудуће има плаћати као и у време Самуила, од пара волова, један модиј жита, један модиј проса и један врч вина. Ако се узме у обзир да се порез на осталим византијским територијама плаћао у новцу, онда је јасно да ови подаци сведоче о изричитој натуралној привреди која је може сматрати карактеристичана за све српске земље. Обнављање византијске власти довело је до обнове градова који су били административни, црквени али и трговачки центри. Обновљени су градови Призрен, Липљан, Ниш, Трамон, Београд, Браничево и Рас. Колико је обнова ових градова била значајна сведочи и чињеница да све до привредног полета у 13. веку, нових градова нема западно од ове линије. Њихова обнова је несумљиво поспешила развој привреде, а самим тим и трговине. Шта више у Босни су они као привредни центри почели да се развијају тек крајем 14. века. Несумљиво је да су ови градови погодовали развоју трговине и довели до обнављања важности пута via militaris од Београда до Цариграда. Па ипак то неће довести до дубљег и свеобухватнијег промене у привредном животу. 
Такође треба имати у виду да су границе византијских тема ишли до Дрине, где је отприлике почињала код данашњег Вишеграда Босна, затим да су локалну власт имали и Рашка, Захумље, Травунија и Дукља. Логично се може поставити питање зашто и ове територије нису били подељене на теме. Мислимо да нећемо погрешити ако кажемо да су оне свој вазални положају дугују управо две чињеницама: непостојању солидних путева и други је непостојањe градова. Управо ова два податка сведоче и о слабо развијеној трговини.
Треба имати у и да је устанак Петра Одељана избио 1040. године због чињенице да је уведен порез у новцу, уместо у натури. Колика је била јака реакција због увођења овог пореза довољно сведочи чињеница да се устанак проширио од Београд до Солуна. Свакако да узрок овог устанка није само био економски али је чињеница да све остало не би било довољно да се они дигну на устанак и да доживи толики успех.
Следећ устанак који је избио 1071. године организовао је Ђорђе Војтех. Он је био тај који је организовао устанак, који придобио краља Михајла да пошаље свога сина Бодина са војсковођом Петрилом и 300 војника. Свакако да он и остали огранизатори устанка су били ти који су га финансирали, који су платили оружје, храну, остале трошкове. Свакако да су финасијери, барем они најкрупнији били људи са највећим капиталом, а то су трговци евенутално занатлије. То показује да за разлику од устанка Петра Одељана када је устанак изазван плаћањем пореза у новцу. Сада су организатор устанка они економски најмоћнији слојеви слоовенског – српског становиништва, троговци који су дошли до самосвести да им је потребна сопствена држава као средство да се одбране од Византије и да очувају свој идентитет али и да би могли да обезбеде себи несметан економски просперитет. Показује се да тај словенски идентитет и свест о Бугарској држави још увек живе у економски најмоћнијем слоју становништва. Споменути Ђорђе је у току рата био на челу Скопља и командовао његовом одбраном. Интересантно је да се предао уз услов да му се ништа не деси. Када се нашао на слободи он је позвао Бодина да настави устанак. Каснија судбина његова није позната.
Пошто је правна сигурност основ сваког легалног пословања, односно пословања које није кријумчарење, пљачка и разбојништво, увек ћемо полазити од правних односа који уређују трговину. Где нема правне сигурности, одакле новац бежи, наступа економска пропаст, глад, сиромаштво.

Босна

Трговина у Босни у XIII и почетком XIV века

Први поуздани податак који сведочи о трговачким односима између Босне и Дубровника, главог центра трговине са Босном и Србијом у средњем веку је повеља бана Кулина Дубровнику. Ова повеља издата 1189. гарантовала је Дубровчанима слободу трговине у Босни и ослобађање од царина. Приходи босанског бана једино су били поклони, који је трговац могао али није морао да да.
Иначе први податак који конкретно говори о конкретним економским везама Босне и далматинских градова је из 1200. године који наводи Тома Архиђакон, о двојици задарских грађана вичних сликарству и ковању злата који су ишли у Босну. Иако се може претпоставити да је узрок овог боравка економски о њему ништа одређеније није могуће рећи.
Следећи који је издавао повеље Дубронику био је бан Нинослав. У првој повељи потврдио оно што је бан Кулин дао, али у следећим повељама, он забрањује изам, у случају спора судићи  се пред владарем, а такође им гарантује да их неће дати Рашкој ако Дубровник буде заратио са њом. У наредној повељи уводи се да ако Србин тужи Дубровчанина, да је спор решава пред кнезом Дубровачким, а ако Дубровчанин Србина онда да се суде пред баном.
Конкретни подаци који говоре о трговини између Босне и далматинских градова односе се на трговину робљем. На цену робља је утицао пол, узраст, здравствено стање и слично. Највише се ценило женско робље младих девојака. Она су служиле као послуга у кући, а извожене су и на Апенинско полуострво Венецију, Бари, Месину, Пулу, Кандију и друге градове. Њихов извоз ће се наставити и у првим деценијама XIV века иако у нешто смањеном обиму због тога што ће Дубровачани почети све више да запошљавају слушкиње. Сем са робљем почетком XIV века имамо податке да се тргује кожама и воском које Босна почиње да извози. Босна је највише увозила со за коју је била заинтересована због сточарства.
Треба рећи да су трговачки односи успостављени и са другим градовима пре свега са Сплитом који је склопио пријатељство и трговачке везе са Напуљским двором. Тако се Сплит који није имао много чиме да тргује окреће да буде посредник између свога залеђа, између осталог и Босне са Напуљске краљевине.
Како је Босна дошла под власт Шубића, то је погодовало трговини са Сплитом, пошто им Младен Шубић 1302. године, као бан босански даје слободу трговине, кретања и куповине и продаје све врсте робе по Босни. Павле као бан босански даје ово право 1307. године и Рабљнима.
Почетком XIV века забележено је и да је 50 млечана ухваћено у Босни па их је Венеција преко Дуброчана ослобађала. Овај, иначе усамљени податак о односима са Венецијом, је вишеструко занимљив. Прво поставаља се питање откуд оволика бројности млетачких трговаца у Босни. Без обзира да ли су они трговали у Босни или су само кроз њу пролазили овај падатак указује  да њихов значај за Босну и Босне за њих није могао бити мали. Њихва бројној у Босни упућује на претпоставку да је њихов правни положај морао бити регулисан у Босни али о томе не можемо ништа одређено рећи.
Трговина Босне са Дубровчанима прекидана је само у време сукоба. Тако нпр. 1237. године запрећено казном од 50 перпера дубровачким трговцима који би се запутили у Босну. На жалост трговачке књиге из приморских градова не постоје пре друге половине XIII века тако да нам недостају подаци којима би смо могли нешто више рећи о самој трговини, обиму, где се када и колико чега куповало. Иако је трговине било и са Дубровчанима и са осталим градовима како смо показали ипак њен обим није био нешто значајнији. То се види и по томе што босански банови нису наплаћивали царину трговцима. Да је обим трговине био већи и значајнији свакако да не би пропустили прилику да уведу царину, која је нпр. са Рашком износила 10 %.
После смрти краља Милутина 1321. године, Стјепан II Котроманић успева да се прошири на Хум, који се од 1325. године јавља у његовој титули. Тиме је Босна по први пут у својој историји успела да изађе на море што је погодовало и развоју трговине. Међутим, на самом почетку владавине овога бана односи са Дубровником су се погоршали због тога што је он одузео робу од једног Дубровчанина. Тадда су Дубровчани запретили казном од 500 перпера својим трговцима, ако би отишли у Босну да тргују пре него што се сукоб политички реши. Бан их је обавестио и да им уводи царину, коју већ други плаћају, а која износи 10 %. Дубровчани су одустали од дописивања и послали су своје посланике да се о спорном питању договоре. Иако истториски извори не сведоче како је спор окончан изгледа да је царина од 10 % уведена.
Тако се и у односима са Босном усталио царински систем. То показује да је значај трговине у Босни двадесетих година овог века порастао и да је увођење царине значило могућност да се напуни државна благајна.

Трговина у доба бана Стјепана II

Нова прекратница наступа 1332. године када бан Стејпан издаје повељу Дубровнику. Ова повеља прописује да за убиства Дубровчана спор решава бан, у случају крађе Дубровчана казна износи 6 волова, ако избије рат између две државе трговцима се даје рок од 6 месеци да напусте Босну. Иако се наведена питање не односе на трговину, јасно је да су ове одредбе штитећи трговце, њихове животе и имовину, имале повољан утицај на даљи развој трговине. Оне су свакако донете на иницијативу Дубровника који је желео на тај начин да максимално обезбеди своје поданике. Стејепан их је потврдио да би повећао број трговаца који долазе у Босну и тргују, наплатио царину и тиме увећао своеј приходе.
Када год је долазило до сукоба, најчешће око накнаде причињене штете, долаило је до прекида у трговини. Наиме, бан је знао да одбије, како сведоче извори, да надокнади штету трговцима коју су им причинили разбојници или пљачкаши. У таквим  ситуацијама Дубровник је својим трговцима, уводио казну, најчешће од 300 перпера, онима који би трговали са Босном. Сигурно је да узрок ових неспоразума није увек био са босанске стране. Знамо из других докумената да су Дубровчани нпр. у вино сипали воду. Бан Стјепан је Дубровчанима ипак био благонаклон и њиховим захтевима је излазио у сусрет. Сачуван је и његов позив Дубровачким трговцима из 1351. године да дођу у Босну и да тргују.
Трговачке везе се успостављају и са другим градовима и интензивирају. Трговачке везе са Трогиром се интензивирају од друге половине XIII века, а сачувана је повеља из 1339. године којом им босански бан гарантује слободу трговине, као i Дубровчанима. Забележно је да су у Босну долазили и трговци из Шибеника да купују коже али и другу робу. Млечани, под чијом су влашћу били, дозвољавали су им да ову робу носе и продају где хоће.
Везе са Сплитом од доласка Хума под Босанску власт нагло су ојачале. Тако да су се послови изузетно разгранали. Сплићани је јављају као главни кредитори у Босни, што је изазивало многобројне спорове. Да би спречило сукобе Велико веће у Сплиту је забранило 1351. године кредитирање становништва у Босни.
На значајан пораст обима трговине између Босни и далматиснских градова утицало је отварање рудника у Босни. Први помен босанског сребра је 1339. године. Том приликом је наведено да је сребро из Босне продато Трогиранима. Први помен Остружнице, која се касније наводи као рудник сребра је из 1349. године. Зато се сматра се да да се податак из 1339. године односи на њу. Помен 1349. године је интересантан и што се спомњу две рударске јаме чије је власник Дубровчанин. Међутим, то незначи да је тада тек кренула производња сребра. Како је Павле Шубић, босански бан, ковао сребрни новац, а сребра нема у Хрватској, којом је такође владао, сматра се да је још он вадио сребро још у Босни.
Мења се и структуре извоза. Најважнији артикал постаје сребро, који почиње да се вади половином XIV века и из Сребренице. Извоз робља је дошао на друго место. Робље се извозило највише преко трга Дријев. Даље се извозило за Фиренцу, Венецију, Пуљу и друге градове са Апенина. На трећем месту је било жито. Тако је нпр. 1334. године извезено је 1.500 старија жита од нове жетве, а босански бан је и лично извезао је 1346. године 2.000 старија жита. Затим су по значају долазили извоз воска, коња, коже и сл.
Срби су увозили највише со. Од великог значаја је чињеница да је Дријев један од 4 трга на Јадрану где је дозвољена трговина сољу. Забележено је да се увози текстил.  Евидентиран је и један случај трампе, фустана (горња женска хаљина) за коња. Колико је порастао обим трговине са Босном сведочи да је вредност заплењене робе 1331. године, приликом једног од сукоба, била 25.000 перпера. Крајем прве половине XIV века забележена су три града у Босни: Остружница, Сребреница и трг Дријев. То сведочи такође о економском развоју.
Дубровчани постају главни ностици трговине у Босни. Треба имати међутим у виду да је овој трговини погодовало и то што су увозили из Балканских земаља сребро и сточарске производе, а што је подстицала и Венеција под чијом су влашћу били, тиме што не плаћају Дубровчани царину на робу коју увозе са Балкана, што није случај са осталом робом.
Од ове трговине поред Дубровчана највећу корист има владар, који убире царине, продаје сребро, кује новац. То му нагло диже економску, а са тим и политичку моћ.

Твртко бан и краљ Босне

Твртко је, као и његов претходник, након ступања на престо такође настоји да успостави добре односе са Дубровником. Заједно са братом Вуком и мајком Јеленом издаје издаје им повељу им 1355. године којом им потврђује повластице. Повеље им је издавао неколико пута и сваки пут потврђивао њихове повластице. Први је владар Босне који је посетио Дубровник 1367. године. Чак их је 1375. године повељом ослободио плаћања царине али ова привилегија није дуго трајала. Након крунисања за краља Србије и Босне 1377, издаје повељу Дубронику следеће, 1378. године, којом им потрврђује и даје следеће привилегије: слободу кретања, слободу трговања, обавезује се да нанету штету трговцу надокнади он - владар, обећава им заштиту од сваког насиља. Дубровчани се обавезују да ће му као српском владару плаћају светодмитарски доходак од 2000 перпера.
Олакшао трговину и тиме што је босански новац од 1365. године имао исту вредност и тежину као и Дубровачки. Тиме се и дубровачки новац усталио у Босни.
Застоји до којих је долазило у међусобним односима нису били проузроковани Твртковим односом према Дубровнику. Тако нпр. трговина је обуствљена за време рата са Угарском. За разлику од других банова и владара он није издавао повеље другим далматинским градовима. Разлог за то је била његова жеља да их потчини својој власти. То му је успело 1390. године са Трогиром. Иначе након 1358. године далматински градови су успели да се ослободе млетачке власти, која их је спутавала у трговини и да дођу под власт Угарске. Тако да је период после 1358. године период њиховог економског процвата захваљујући поморској али и континентално трговини. Иако повељама нису били одређени односи то свакако незначи да није било трговине између далматинских градова и Босне која им је била у непосредном залеђу.
Као ни до тада Венеција није успоставиле непосредније трговачке везе са Босном. Разло за то је што је она била заинтересована за Левант, а до производа са друге обале Јадрана из Босне и Рашке је долазила преко Дубровника.
За време Тврткове владавине отвара се велики број рудника, што ће довести и до настанка градова. Тако нпр. у средњој Босни настаје Фојница, која је споменута 1365. године, Крешево први пут споменуто 1381. године. Споменути тек тада, сасвим је сигурно да су морали бити основани раније. У овим рудницима вадило се сребро. Северно од њих налази се Бусовача у којој се од 1371. године вади гвожђе. Усевероисточној Босни отварају се рудници Олово и Каменица, за које се сматра да су или једно те исто насеље или насеља која су се налазила непосредно једно поред другог. У њима се вади олово, Поред њих споменут је 1382. године и рудник Чечегл.
Колико је значаја Дуброник поклањао извозу олова сведочи и податак да су они једном свом грађанину 1384. године дозволили да извезе у Босну со, под условом да увезе олово, ако би за со добио новац морао би да плати казну од 200 перпера. Доношење олова у Дуброник је толико подстицана да је доношена одлука да ономе ко до одређеног рока донесе одређену количину олова, може добити со на вересију.
О обиму трговине оловом сведочи и податак да су Дубровчани само у Венецију извезли од 1372 до 1391. године 310 тона овог метала. Ово је олово потицало највећим делом из Босне и треба имати у виду да није сав метал завршило у Венецији. Осим олова извози се и бакар, гвожђе, коже, жито, стока и сл. Међутим, оно што је од трговине највећим делом у надлежности домаћих људи то је месо, сир, па чак и житарице које служе за исхрану становника Дубровника. У Босну се увози, со, али и тканине. Забележен је и случај куповине дијаманта краља Твртка од једног Млечанина.
Дубровчани са своје стране постају закупци царина, јама, а добијају чак и функције у Босанској држави. Тако је нпр. Дубровчанин - Жоре Бокшић за време владавине Твртка, Дабише и Јелене, Дабишине удовице, био протовестијар.  Протовестијар је био његов син Никола. Протовестиајр је био део државне управе кога је постављао и смењивао владар. У договору са владарем он је спроводио фискалну политику, давао царине под закуп, спречавао увођење нових царина тј. оснивање нових тргова, водио рачуна да се царине редовно наплаћују, био је задужен да олакша трговину страним трговцима, једном речју да чини све све у циљу да обезбеди приходе владару и држави. Појава да Дубровчани постану протовестијари у Босни најбоље сведочи до колике су економске али и политичке моћи дошли. Дубровчани играју улогу и кредитора који дају зајмове и новац под камату домаћим људима.

Твртков покушај економског осамосстаљења

Захваљујући нагло пораслим приходима од производње руда, трговине, светодмитровског дохотка, Тврткова моћ је нагло ојачала. Кује сребрни новац, а једини је од српских владара у средњем веку који је исковао златник.
Оно што ће умањити његову моћ је чињеница да је 1357. година остао без Дријева, места где се трговало сољу, а које му је одузела Угарска. Тада оснива нове градове за трговином сољу: Нови и Брштаник. Град Нови је постао место не само где се тргује сољу већ и где се налазе солане. Док је Брштаник поред солане требао да постане и бродоградилиште. Ово ће изазвати сукоб са Дубровником. Сукоб ће трајати све док Твртко поново не поврати Дријев 1382. године.
 Пред крај своје владавине покушавао је и да покрене текстилну производњу у Босни. Због тога је довео ткаче из Дубровника. Они су вероватно рашу – тканину која се производила у Босни дотеривали и учинили је префињенијом и квалитетнијом. Међутим, реформе у текстилној делатности служила су само за потребе Твртка и његове околине. Она није успела да постакне производњу већих размера нити да служи за извоз.
Управо се у Твртково време види колико је велики значај био Дубровника за економски развој Босне, односно колико је Дубровник спутавао економски развој Босен. Они су се противили да Босна постане она земља која производи и тргује најважнијим извозним артиклом Дубровника сољу, да развије своју бродоградњу, да развије своју производњу текстила и у перпспективи и своју трговину. Да је у томе Босна у време Твртка успела она би се економски осамостали и владари би учврстили трајно своју централну власт. Дуброник би постао град у приморју, једна од лука у Приморју, у најбољем слуачају, одакле полази босанска роба. Историјска прилика коју је Твртко имао његовим наследницима се више није пружила. Босна је постале економска колонија Дуброника.

Економске прилике у Босни након Твртка

Моћ босанских владар након Твртка нагло је опала, сами феудалци, нарочито крупнији невични трговини, издавали су им повеље у којима су их чак ослобађали царине и тиме себе, а и владаре лишавали извора прихода. Основна повеља која ће служити као образац за издавање нових била је повеља Твртка из 1378. године. Постало је неписано правило да сваки нови владар када ступи на престо њима потврди те привилегије.
Када краљ Остоја буде заратио, као угарски савезник, против Дубровника они ће, да би ослабили његову власт, издавати појединачно дозволе за трговину босанској властели. Друго, протестоваће сваки пут када год би босански владари почели да кују сопствени новац, забрањиваће његову употребу својим трговицима. Желели су и на овај начин да је економски подчине и у потпуности економски је вежу искључиво за себе. Желели су да монетарну политику Босне, а то значи вредност новца и робе, у Босни одређују они.
Оно што је Твртко пропустио, да изгради Нови као место за добијење соли и трговину сољу, затим Брштаник као место где би се градили бродови, оно што је Твртко пропустио да доведе дубровачке и друге сукнаре да израђују масовно квалитетне тканине, да доведе занатлије, дајући свима њима привилегије да би дошли и остали и изгради велики број градова са домаћим занатлијским и домаћим трговачким елементом сада се светило његовим наследницима. Економски Босна је постала, поновимо то још једном, колонија Дубровника.
Већ смо споменули да је властела нагло ојачала, то је довело до тога да је она сама улазила у трговину са Дубровчанима, издаје повеље, наплаћује царине, па чак и уводи сама царине тамо где их раније није било. Иако ове појаве нису биле повољне за Дубровчане, оне су им омогућиле да путем уцена, слаби централну власт али и властелу што ће у крајњем случају највише штетии централној власти али и самој властели. Уцењивали су властелу да ли ће и код кога долазити да тргују.
Први који се осамосталио да издаје повеље Дубровнику био је Радослав Павловић 1441. године. Поједини обласни господари као Хрвоје Вукчић замерао је Дубровчанима да недољољно долазе на његову територију.

Карактер дубровачке трговине

Дубровачки трговци се временом специјализују за једну врсту робе. Тако нпр. углавном ће трговати или сребром или оловом, што незначи да узгред нису могли трговати и са другим металима. Разлог за то је што требало времена за успостављање трговачких веза са једном артиклом. Те везе су морале бити и у самој Босни, у рудницима, затим са Власима, који су вршили транспорт и са даљим пласманом те робе.
Иначе, док су трговину оловом поверавали и домаћим људима, који су за њихов рачун обављали ове послове, дотле су трговину сребром они у целини држали под непосредном контролом. Учестовали су у закупу јама, били власници топионица, транспорту и свему осталом што се односило на трговину сребром.
Забележено је да је аристократија чешће и више трговала са Босном сребром и оловом, него грађанство Дубровачко. Трговина сребром се разлику је и по томе што у рудиницима олова нису постојале дубровачке колоније, које се налазе у градовима где се вади сребро. Тако је и на тај начин постигнута контрола трговине сребром, док је као што смо већ навели део послова око набавке и транспорта олова повераван домаћим људима.
Мења се и структура увоза. Најважнији увозни артикал постју тканине и мрчарије. Со остаје важан увозни артикал али полако губи на значају.

Нови елементи у Дубровачко – Босанским односима

Дубровчани у XV веку чешће него раније почињу да кредитирају домаће становништво. Дужници су морали да подмирују своје дугове у роби: олову, кожама, воску и слично.
У ово време почињу да се оснивају и трговачка друштва. Разлог за њихово оснивање лежи у чињеници да трговина која је била уносна, доносила је са собом фактор ризика услед пљачке, несреће на мору и сл. Друго, друштва су по правилу располагала већим капиталом и тиме су омогућили својим члановима да повећају обим трговине, да се појаве у улози закупца рудника, окана, царина што је доносило још веће приходе него сама трговина.
Повећање обима трговине, закупи, кредитирања и остали економски послови који су Дубровчани обављали у Босни довешће до тога да се временом образују Дубровачке колоније у њој. Под дубровачким колонијама подразумевамо већу групу Дубровчана, који сами или ређе са својим породицама дуже време бораве у неком граду, тргу или руднику.
 Прва колонија је образована још 1382. године.
Међутим, прва екомска велика колонија настала је у Високом 1412. године. Одржала се све до 1432. године када се већина Дубровчана иселила за Фојницу.
Узрок ове сеобе треба тражити у рудницима сребра у Фојници и честим упадима Турака. Највећи број Дубровчана забележен у Фојници је био 1439. године после пада Србије под Турке 79. Тај број се углавном кретао око 40 – ак. Многи од њих су боравили у колонији и по више од 10 година, а најдуже забележен боравак једног Дубровчанина је око 30 година. До пада значаја ове колоније долази 1450. Године.
Трећа колонија по бројности је она у Крешеву. Она се појављује тек од 1434. али се развила тек после 1450. године. Само за њих петнаесторицу се може рећи да су овде дуже боравили. Већина Дубровчана који се спомињу у Крешеву истовремено се спомиње и у Фојници.
Дежевица је још један рудник, у средњој Босни, у коме се спомиње да је деловао дубровачки суд још 1408. године али о њему и колонији налазимо мало података и то само до 1421. године када подаци престају. Само се за једног Дубровчанинаспомиње да је у овом руднику боравио 4 године. Сви остали су боравили знатно краће.
У Врхбосни се спомињу Дубровчани само у три маха 1426, 1427, 1429. године. Сва три пута се спомиње да су били опљачкани. Из тога не произилази закључак да је морала постојати колонија.
Оно што изненађује је податак да у Олову одакле је долазила највећа количина Олова из Босне није било колоније. Шта више забележен је само један случај спора који су Дубровчани ту водили. То је још доказ да за њих у XV веку трговина оловом је изгубила на значају у односу на претходни век.
У источној Босни Дубровчани се спомињу у Фојници 1402. године али знатнија колонија постоји од 1422. године. Њен развој се може пратити до 1448. када почиње да ишчезава. У том периоду око 100 дубровчана спомиње у изворима од којих 22 више пута и сматра се да су они могли да чине њихову колонију. Најдуже борави Радич Утивчић 21. годину.
У источној Босни они се спомињу једино још у Борчу где настаје њихова колонија 1423. године али је први спор забележен 1438. године. Укупно је забележено 57 Дубровчана али само осморица више од једног пута. Након 1438. године њихов број се повећава до 1450. године.
У Горажду које је било живо трговачко место ретко се спомињу Дубровчани, а само је једном забележен суд и то 1437. године. Ретко се спомињу и у Вишеграду. Иначе, Дубровчани који су забележени у Горажду и Вишеграду углавном су настањени у Фочи и Борчу.
У западној Босни  спомињу али спорадично, у Јајцу. Укупно је боравило у овом граду око 20 Дубровчана који на различите начине учествују и у раду судских колегијума. Од њих један се спомиње пет, други четири пута. Први помен је Дубровчана је 1439, а последњи 1462. године.
Град који заслужује посебно место је Дријев где постоји колонија још крајем XIV века. Разлог зашто се она не може боље пратити је тај што не постоје сачувани подаци о именовању судских комисија. Па ипак на основу оно мало сачуваних података може се закључити да је ту постојала значајна колонија Дубровчана пошто се поједина лица именују у судске колегије у периоду од више од 10 година. То говори о сталности и бројности њиховој.
Дубровчани су имали и своје цркве, куповали су и куће, за неке знамо да су биле од камена, друге од дрвета, колико је било којих није могуће прецизно одговорити.
Иако су Дубровчани живели углавном у најистакнутијим деловима градова на окупу, ипак не постоје подаци који би указивали да су они имали и своје четврти, односно делове града који би били настањени само њима. Пракса да постоје четврти где живе припадници једног народа или једног порекла  постојала је у другим деловеима Европе али не и у Босни.

Привредна активност и судска аутономија Дубровчана

Из досадашњег излагања можемо закључити да су се Дубровчани бавили трговином, закупом царина, кредитирањем али треба рећи да су сем тих обављали и друге послове.
Дубровчани који су живели у Босни били и трговци на мало. Дакле, продавали су текстилну робу, со, односно све оно за чим је домаће становништво имало потребу, а нису сами производили. Бавили су се и занатством. Део њих је долазио на позив владара, део властеле, а део је долазио самостално. Они су били златари, ковачи новца, постригачи сукна, кројачи, бавили су се и златним везом, затим били су клесари, градили су цркве, утврђења, цистерне за воду, било их је обућара, кожара и сл.
У правном погледу било је од изузетног значаја што су имали своју судску аутономију. Наиме, за разлику од Србије где је у XIV веку постојала институција генералног конзула који је решавао спорове у Србији, у Босни се појављује у XV веку институција специјалног конзула који је заједно са двојицом изабраних судија решавао спорове. Специјалног конзула и судије именовало је Мало веће у Дубровнику за сваки спор појединачно. Иако је била препорука да се он бира из редова властеле он и судије су бирани и из редова грађанства. Они су решавали своје спорове у складу са Дубровачким статутом и правним обичајима овога града, а не у складу да босанским правом. Били су надлежни за кривичне спорове, парнице али и у случају смрти неког Дубровчанина имали су задатак да распродајуњегову имовину претходно све сакупиши што је његово и наплативши потраживања и да новац пошаљу у Дубровник. Пресуду је конзул записао, затворио, запечатио и слао у Дубровник где би била регистроввана.
Дубровник је са своје стране када год би била нанета штета или извршено  кривично дело над његовим грађанима увек интервенисао код владара са тежњом да се то исправи и да кривци буду кажњени. Постојала је сталну курирску службу између њихових колонија и Дубровника али и са босанским владарем или властелом.
Односи Босне са осталим трговачким градовима

Нису само Дубровчани били заинтересовани за трговину са Босном нити су само они трговали. Њихов удео био највећи јер су они били поданици Угарског владара, а не Венеције. Венеција је на трговину Босне са градовима на Далматинској обали под њеном влашћу, уводила разне таксе и порезе, што ју је онемогућавало и сузбијало. Па ипак и поред свега је трговина постојала.
Пре свега се трговало са Сплитом, који је одржавао живе трговачке везе са западном Босном и то са Јајцем. Они су у Босну извозили вино поред соли. Из Босне су увозили пре свега храну, крзно, восак, али и метале. Треба међутим рећи да се они не јављају као закупци царина, тргова, рудника, рудничких јама и слично. Сплиту је супарник био Трогир који је настојао да привуче што више каравана из Босн. Чак су присиљавали караване да долазе у њихов град, односно пресретали трговце и куповали сву робу. Најзад је спор дошао до Венеције која је забранила ово понашање Трогиранима и каравани су могли сами да одлуче где ће да иду. Тада су Трогирани увели сајам истог дана када је био у Сплиту од старине и за то су добили одобрењње од папе. То је био узрок новог сукоба. Венеција је спор решила тако што је тај сајам забранила и донела одлуку да минималан временски распон од два вашара мора да буде месец дана.
Када је Остоја заратио са Дубровником поново су дошли у први план односи са Млечанима. Они су добили и повластицу да буду ослобођени царина. Ову одредбу им је на кратко укинио Твртко II али су је његови наследници поново увели. Млечанима су дате велике слободе и гаранције и у другом погледу али то ипак није довело до повећања обима трговине. Разлог за то је што су они били упућни на тржишта која су била економски богатија, где је обим био већи и значајнији. Оно што они доносе у Босну су драго камење пре свега рубини, златно прстење и зачини. Када дође до трговине увек се води рачуна да то буде сигуран посредник и у случају драгог камења и прстења за познатог купца.
Што се пак тиче трговине са осталим градовима са Апенинског полуострва, треба рећи да су трговали са трговцима из Напуља, Барија, Мантове, Фиренце, Виченце. Петар Пантела који је ударио темеље сукнарског производњи у Дубровнику из Пјаченце, трговао је са многим лицима из Босне. Они су се сем трговине бавили и кредитирањем тј. давањем новца на зајам да би се онда намиривали дугови из робе. Ипак најзначајнији су били трговачки односи са Пратом. Они су из овог града увозили сукно и тканине. Куповали су сребро, жито, олово и друге мантеријале.

Босански владари и властела и трговина

Босански владари су од рудиника на име регалних (краљевских) права остваривали велику добит. Нарочито је то био случај са рудницима сребра. Сребром који су добили на тај начин су трговали. Тако је Твртко II 1430. године хтео да му Дубровчани купе сребро за 25.000 дуката. Они су одбили али су му понудили да то сребро прода у Венецији. Понудили су му да га ослободе царине, да му дају брод који пратити његов трговачки са његовим сребром, а Дубровчани ће да помогну у Венецији око породаје тога сребра. То је и учињено али су се краљеви људи жалили да помоћ Дубровчана није увек била добронамерна. Он је и 1432. године извезао преко Дубровника 250 либара сребра у Венецију без царине. За сребро су добијали новац или су наручивали робу нпр. драго камење, текстил или су позивали занатлије и наручивали посао код кројача, клесара и сл.
Босански краљ Томаш је са једним Николом из Трогира договорио се да направе заједничко трговачко друштво на 5 година и да заједнички деле добит и ризик. Добит, а вероватн и ризк су се делили на пола. Превиђало се да се отвори једна трговина у Сплиту, друга у Фојници трећа у Јајцу. Никола је требао да тргује на „четири стране“.
За разлику од друге половине XIV века, када је највећи део владаревих прихода долазио од олова, сада је то случај са сребро.
Слаба централан валст и раграната трговина са изгледима на нову зараду наводила је властелу, нарочито крупнију да се самостално упусти у трговање са Дубровником. Властела настоји да своје поседе претвори у самосталне економске целине, које постоје и функционишу независно од поседа друге властеле и што је још важније да постоје као држава у држави. То је оно што сигурно сваку државу гура у расцепканост и на крају је потпуно политички растаче тако да она нестаје као политичка целина. Први властелин који је наступао потпуно самостално од владара и противно ономе што су Дубровчани од њега очекивали био је Сандаљ Хранић који је 1397. године почео да тргује сољу у Суторини, што је обновило сукобе са Дубровчанима који су били против тога. Они пишу и Сандаљевој жени Јелени и владару, предузимају читав низ поступака како би ово спречили и да им се избије из руку најважнији извосни артикал у Босну.
У XV веку и властела се активно укључује у трговину, што се први пут масовно испољава за време рата краља Остоје са Дубровником (1403 – 1405). Тиме је Дубровник желео да ослаби краља. Међутим, ни након склапања мира ситуације се у погледу самосталног иступања властеле није се смањила, него се повећала.
Забележено је за Сандаља Хранића 1412. године да је куповао оружје, жито, тканине, свилу, перле и другу робу. Он је чак трговао и са Венецијом.
Поједина властела преузима у приходе од владара на руднике који су се налазили на њиховој територији. То је случај нпр. са браћом Павловић, која у великим количинама допремају у Дубровник олово. Наиме, на њиховој територији налази се Олово и они су преузели регална права за њега.
Херцег Стјепан је покушавао да води самосталну политику према Дубровнику. Дубровчани су му дозволили да без царине 1449. године извезе 1700 литара црвца на Апенинско полуострво. При томе је спровео читн низ мера како би онемогућио Дубровчане да имају привилегован положај. Трговао са Венецијом, Фиренцом и другим градовима. Са Фиренцом је био у преписци и тражио је од ње да на робу коју купује у Фиренци буде ослобођен царине.
Он је желео да се пре свега ослободи Дубровачке посредничке улоге у трговини. Због тога су се они жалили угарском краљу 1451. године. Он им је повећавао царине, уводио их на местима где раније нису биле. Противно старим обичајима трговао је сољу у Драчевици тј. у Хецег Новом. Да би поспешио трговину сољу у Новом он је забранио својим људима да тргују сољу са Дубровчанима, а затим је ову забрану протегао и на оне људе који пролазе преко његове територије. Он је хтео да његови људи сами одлазе у Дубровник и продају сировине и другу робу, без посредовања Дубровчана. Очигледно је да је за њега Дубровник само требао да буде тржиште, а не посредник. На крају се овај сукоб завршио ратом између њих 1451 – 1454. године у којем Херцег није био победник, већ захваљујући дипломатији Дубровник.

Трговачка политика босанских владара

Извори пружају довољно података да се можемо уверити да су босански владари били заинтересовани за развој трговине. Разлога за то је било више, пре свега набављали су робу (тканине, со и сл.), узимали кредите и сл. Међутим, одатле су узимали у службу и  финансијски писмене људе које они сами нису имали. Они су им били портовестијари, закупци (нпр. царина, топионица и сл).
Треба нагласити да Босански владари нису за разлику од осталих владаре европских ограничавали трговину сребром, што сведочи да га је било много, а са друге стране да њихова политичка власт није била јака. Колика је била слобода трговине сребром у Сосни сведочи и подататак да је било дозвољено и валатурцима (топионичарима) да тргују њиме.
Обавеза коју су трговци морали да поштују је што се сребра тиче је - морало да буде болано. Под овим појмом неки подразумевају специјалан жиг који се ударао на сребро као доказ да је оно оцарињено, други да је у питању проценат сребра који је узет приликом његове производње. Повеља коју је Стефан Томашевић издао Дубровчанима 1461. године наводи да се од Дубровчана може одузете само неболано сребро. У сваком случају то је проценат од производње сребра који је припадао владару.
Треба међутим рећи да је било покушаја од стране владара да ограниче утицај Дубровчана. Као што је пропао покушај Твртков са оснивањем града Новог, оснивањем солана, бродоградилишта и трговином сољу, тако су пропали и покушаји ковања босанског новца, као и други слични примери. Дубровчани захваљујући својој финансијској писмености, упорности, јасној свести о циљу који морају остварити ако желе преживети и напредовати, успевали су да са свим овим изазовима изађу као победници.

Домаћи трговци

О трговини која се налазила у рукама домаћих људи извори су изузетно оскудни. Грађа из Босне није сачувана, она из Дубровника је једина али једнострана. Треба међутим рећи да се они постоје кроз цео средњи век, да успон доживљавају у другој половини XIV века, а да пуни замах у XV веку. О домаћим тровцима пре половине XIV века једва да се нешто зна.
Колико их је било и колики им је био промет, закључује се по томе колико су били задужени код Дубровчана који се појављују као кредитори. Овај метод има својих добрих страна и свакако да је обим кредитирања указује на постојање већег или мањег обима трговине. Али треба рећи да није сваки трговац вероватно био у прилици да се задужи и да они ситнији трговци који су трговали са селима, власима, овде се не налазе. Тако да, иако посредно поуздана, ова метода је једнострана. На жалост још нисмо у прилици да смислимо нешто боље.
Извори показују задужења домаћих трговаца тек од почетка XV века. Године 1400. домаћи трговци су се задужи само 34 дуката. Колико је то скромно не треба посебно ни наглашавати. Ипак, размере се брзо повећавају. Већ 1404. године задуженост изности преко 1000 дуката. Овде се такође примећује колико је коришћење само ових извора недовољно јер није могуће замислити да се обим трговине повећао за само 4 године за преко 30 пута. Већ 1406 године, дакле само 2 године касније само 79 дуката. Затим извори ћуте пуних 12 година, па се спомиње око 500 дуката 1418. године, 1420. године преко 1400 дуката, следеће 1250, па опе извори ћуте затим 1425. године само 80 дуката, а већ следеће преко 4.200 дуката. Ипак после 1450 године опада кредитирање. Као што се може приметити наведени подаци су сувише једнострани и није могуће да се обим трговине за само једну годину повећао и за преко 50 пута. То упућује на претпоставку да из оних година, када је забележен низак степен задуженсти, сви подаци нису забележени.
Што се пак тиче места која су се задуживала на првом месту је Прача са 45 % од укупног задуживања, на другом месту је Фоча са 25 %, а на трећем Горажде са 21 %. Дакле на сва остала места отпада 4%. Разлог зашто је Прача толико задуживала је тај што је она била после Олова, најважнији рудник олова у Босни. Тих 4%  распоређених по обиму кредитирања су Вишеград, Борач, Високо, Олово, Устикотлина и Крешево. По неколио пута или само једном су забележена места и тргови који нису познати из других извора као нпр. Церница и Тјентише. Јајчани су се задуживали у Сплиту. Фојница, Дусина, Дежевица, Врхбосна се не налазе ниједанпут на списку.
Пошто је трговина сребром била у рукама владара и Дубровчана домаћи трговци се само спорадично појављују као трговци овом робом. Они су трговали оловом из Босне, затим воском, док сва остала роба знатно заостаје иза тога. Тргује се и црвцем, кожама и коњима. Колики је обим трговине може да се наведе да је један домаћи трговац, из Праче, који је истина био најмоћнији у Босни у два наврата извезао 11,5 вагона олова. Сем тога појављује се и као закупац царина у Дријеву са још једним Босанцем, а био је и протовестијар Павла Раденовића.
Други по значају домаћи трговац, био је такође из Праче и у једном наврату 1415. године извезао је 3 вагона олова. Такође је био у пословним односима са војводом Петром Павловићем. Један је од ретких трговаца у Босни који се јавља и као кредитор другим ситнијим трговцима.
О великим обимама трговине сведочи и податак да је један караван за време владавине Остоје 1403. године довео у Дубровник 300 коња натоварених оловом. Ако се има у виду да је просечни коњ носио 100 кг. онда се може израчунати да је само том приликом донето 30 000 кг. односно 3 вагона олова. Ипак овако велики каравани били су изузетно ретки.
Забележно је да су трговци из Фоче и Горажда оснивали и друштва за успешно трговање воском. Иначе восак је био главни извозни артикал из ова два града за разлику од Праче којој је главни артикал за извоз било олово. Чланови тих друштава су могли и били су, често рођаци, обично браћа. Нема података како су та друштва била уређена, претпоставља се да је то било препуштено обичајном праву пошто Босна никада није имало закон који би важио на целој њеној територији у писаном облику. То би значило да су важила правила како су се сами трговци договорили.
Оснивана су и трговачка друштва са Дубровчанима. Дубровчани су били социус станс, што значи да је давао новац, док је Србин из Босне био социус трактанс тј. имао је задатак да обавља послове. Овакво друштво је могло да се ограничи на један посао, на одређено време али оно што је било обавезно је да се код нотаријата обавезно приајви његово гашење.
Ако се погледа развој домаће трговине лако се може уочити да је он био развијенији у источној Босни, него централној и западној. То се односи на Прачу, Фочу, Горажде и у знатно мањој мери на Вишеград и Борчу. Разлог за то је што је трговина у централној Босни била везана за сребро које се вадило у њеним рудницима, а које су у потпуности држали у својим рукама Дубровчани.
Што се пак тиче предмета увоза од стране домаћих трговаца на пром месту се налазе тканине које су они увозили из Дубровника али и из Венеције и других градова да би их потом продавали домаћем становништву. Да су оне биле главни увозни артикал, свеоче и многобројни подаци о увозу текстила на кредит, док је таквих података када су златари у питању свега неколико. Само неколио пута је забележен и увоз соли, мрчарија, уља. Забележено је да су трговци из Јајца увозили из Сплита рибу и мрчарије.
На питање колика је била економска моћ домаћих трговаца, одговара се у литератури опет према томе колико су били задужени. Само тројица од њих су имали већа задужења од 1000 дуката, док су се остали задуживали у износу од неколико десетина, што је ређе, а најчешће неколико стотина дуката у распону од неколико година.

Добијање статутс дубровачких грађана

Да су Срби из Босне били као трговци успешни, сведочи један изузетно важан податак. Наиме, они трговци који су се обогатили и економски уздигли, ако приме римокатоличку веру могли су добити статус дубровачких грађана.
Први помен примања дубровачког грађанства потиче још из XIII века и везује се за породицу Трибутинић, која је из Јајца дошла 1280. године. Између 1350. и 1380. године дошли су у Дубровник и Радулиновићи, Предојевићи, Мошићи и Мишљеновићи.
Нарочито је интензивиран долазак у Дубровник крајем XIV века. Разлог зашто је дошло до тога да многа лица из залеђа постану дубровачки грађани је и одлука из 1395. године којом се Дубровник оријентише на становништво из залеђа као потенцијал за обнављање свога становништва.
Списак Срба из Босне које су постали дубровачки грађани, могуће је пратити на основу учешћа у судским колегијумима. Интересантно је споменути да су чак и жене могле да буду страна у спору. То је случај са Деком, женом Радивоја Доберковића, која је била тужена, затим са  Бјелушом, женом Стјепана Доберковића (1426 године).
Највећи број породица које су дошле из Босне су из Попова, Требиња, Стоца, Сутјеске, Неретве, затим и из удаљених крајева. Ипак, за већину њих се не зна одакле су дошли. Једноставно је наведено да су дошли из Босне, Хума или Херцеговине.
Ово је за Дуброник било од велико значаја јер су они после смрт свој новац слали у Дубровник чиме се његова економска моћ повећавала, а с друге стране Дуброник је обнављао и повећавао своје становништво од економски јаких и богатих становника залеђа.
Половином XV веко отежава се пријем нових грађана. Тако 1449. године повећава се кворум у Малом и Великом већу потребан да гласа да би неко добио дубровачко грађанство.

Кредитирање домаћих трговаца

Домаћи трговци су се углавном финансирали тако што су одлазили у Дубровник добијали робу на кредит, затим се враћали назад да би је продали. Треба рећи да су они кредите враћали такође у роби. Трговци који су долази из Праче добијали су кредит на 3 месеца, док су трговци из Фоче и Горажда добијали на 2. Разлог за овај различит правни статус лежи у чињеници да су се трговци из ова два града задуживали на мање износе новца, а они из Праче на више. Кредити који би трајали дуже од овога рока на четири, шест месеци или годину дана сасвим су ретки. Да су Дубровчани били изузетни када је у питању утеривање дугова сведочи и податак да је Петар Пантелић прогонио свог дужника 35 година пошто му је позајмио 102 дуката и 2 перпера.
У трговини се јављају јемци који су богатији, од оних за које јемче, обично су из истог места, пословно повезани са онима за које гарантују, као гаранти исплате дуга. Њихова је улога била да ако дужник неможе да врати новац, да онда они то учине уместо њега.
Јавља се и уговор о залози. Забележено је залагање текстила за новац; када је новац враћен у року, враћен је и текстил. Треба имати у виду да је код залагање робе увек новац који се добијао био знатно мањи него што је вредност робе која је била заложена. Када би новац или предмет који је био заложен био враћен издавала би се разрешница дуга. Ако не би био враћен на време залога је припадала оном код кога је предмет био заложен.
Домаћи трговци нису били везани за један трг или град, обично су одлазили у Дубровник где су набављали робу, било за новац, било на кредит, било за робу коју су сами донели. Поједини од њих су стизали и до Венеције и других градова.

Трговачка писменост и политичка моћ домаћих трговаца

Своје знање о трговини домаћи трговци су дуговали Дубровчанима, код којих су већином почели да раде као помоћници, посредници, односно особље које им је помагало у вођењу послова. Па чак и онда када су се осамосталили учење од Дубровчана није престало. За поједине од њих се сматра да су били писмени, мада треба рећи да је тешко замислити могућност да се неко бави трговином већег обима, а да није писмен или да нема неког писменог ко му помаже у вођењу послова. Да су их као трговце ценили поштовали и уважавали и Дубровчани сведочи и да их они у својим документима називају мерцаторес. Поједини трговци су међутим, обављали и друге послове тако је нпр. извесни Радич био писар код војводе Радослава.
По свом социјалном пореклу они су могли да буду властела или зависно становништво. Ипак, они нису временом формирали један слој који је успео политички да ојача. Разлог за то је била чињеница да су они били у другом плану. Трговину најважнијом робом – сребром и финансијске најважније послове, кредитирање, закуп водили су Дубровчани. У тим пословима домаћи трговци нису имали удела. То је први разлог зашто нису успели да постану економска и политичка снага која би била снажан ослонац владару у изградњи јаке феудалне државе и као такви довољно моћни да се супротставе властели.
 Други разлог је тај да су они најмоћнији од домаћих трговаца постајали дубровачки грађани и тиме не заинтересовани за прилике у Босни.
Политичку моћ ометали су и  упади Турака. Такође треба имати у виду да је властела настојала да своје поседе третира као заокружене економске целине, што је онемогућавало домаће трговце.

Рударство у Европи и  Босни

Рударство је у Европи доживело процват с краја  XII и у XIII веку. Криза која је почела почетком XIV века трајаће се до његове половине. Тада ће захваљујући техничким проналасцима у добијању сребра и бакра, рударство добити нови полет. Међутим, већ око 1375. године почела је да опада производња метала. Управо у том тренутку на историјској позорници се појављују рудници у Босни, у којој се прво вади олово, а затим сребро.
Европске државе као нпр. Чешка, ставиле су под контролу извоз сребра док то у Босни никада није био случај. Дакле, Босна је доживела процват управо у оном тренутку када је свуда у Европи била криза сем у Србији, у којој рударство такође доживљава процват.
То је довело до тога да рудници у Босни почну максимално да се искоришћавају. Тако да путописци као нпр. Дурсун – бега пишу да је Босна земља која плива у сребру и злату. Треба рећи да је од свих рудника у Босни најзначајнија била Сребреница али она није стално улазила у састав Босанске државе већ је била чешће у саставу Србије. У Сребреници се поред сребра, по којој је добила и име, вадило олово и бакар.  Одмах иза ње по значају је била Фојница у којој се вадило само сребро, затим Крешево у којем се такође вадило само сребро. Затим Олово, у којем како само име каже се вадило олово и била најзначајнији рудник олова. Затим по значају долазе Дежевица у којој се вадило сребро и олово, Ђусина у којој се експлоатисало само олово и Остружница у којој се вадило олово и бакар. Једини рудник у којем се вадило гвожђе била је и остала Бусовача. При томе треба рећи да је Остружница радила само у XIV веку, Дежевица и Ђусина само у XV.
Оно што је додатно изазвало тражњу сребра у Европи су хуситски ратови у Чешкој почетком XV века. Чешки рудници сребра спадали су у најзначајније у Европи нпр Кутни Хора, како су хуситски ратови спречавали вађење руде то се остила несташица сребра. Чак и када рудници сребра буду отворени у Тиролу неће могли да поправе општу ситуацију. Све је то рудницима у Босна давало на значају. Међтуим, по обиму и броју рудника, колични производње она је заостајала за Србијом.

Трговина златм, гвожђем, живом и минералима

Већ смо довољно пута споменули да се у Босни вадило сребро и олово, гвожђе и бакар тако да то не треба поново наглашавати. Треба међутим рећи да је Босни у старом веку, у римско доба, била позната по својим златоносним река.
Међутим, ситуација у средњем веку је драстично другачија. Подаци из XIV и XV века када спомињу злато из Босне чине то неодређено, уопштено и не наводе где се оно вади. У повељи из 1422. године коју издаје Млечанима Твртко II спомиње и злато. Злато у Босни спомиње и дубровачки документу из 1456. године. Да га није било, не би се ни спомињало. Да га је било много сигурно би и података било више. Да се оно вадило у Босни сведочи и податак из Турског доба 1489. године када се спомиње краљев закон о злату у Фојници и његовим помоћним рудницима Ђусини и Дежевици.
Није могуће доводити у везу злато из римског периода и средњег века јер се злато у римско доба добија испирањем из река, док се у средњем веку оно вероватно добијало из тетраедрита које је садржало сребро и из кога се сребро добијало може се сматрати да су тетраедрити били извори одакле се у средњем веку добијало злато. Међутим, нема никаквих података да се у Босни одвијао овај процес. Друго, за сребро из Србије се знало да садржи злато док је сребро из Босне било јефтиније и зато се сматра да није садржало злато. Најјачи аргимент је свакако то што о њему дубровачке књиге ћуте. Да је било већег обима свакако би Дубровчани то знали и њиме трговали.
Што се пак тиче гвожђа нема знатнијих података да су Дубровчани њиме трговали.  Разлог за то може да буде што је оно тешко и јефтино. Много јефтиније нело олово, чију су трговину Дубровчани препуштали домаћим трговнцима. С друге стране домаћа средина је свакако имала велике потребе за гвожђем и предметима прављеним од њега. О томе да је Босна имала добре оружаре и коваче сведочи и податак дас у они запошљавани у Дубровнику.
У средњој Босни је вађена жива, која је такође извожена.
Посебно место су заузимали минерали из којих се добијао азур и ултра марин. Азур и ултрамарин су служили да се од њих добије најцењенија плава боја у текстилној индустрији али и у сликарству. Постоји само један податак из средине XV века да се из Босне довозио лапис лазули, од кога се добијао ултрамарин. Овај минерал је изузетно редак, скупоцен. Није могуће одредити колико су количине овог минерала довожене из Босне. Другачија је ситуација са азуритом. Он је добијан као нузпроизвод у процесу добијања сребра тако да га је било мног више.
Од 30 – тих година почиње из рудника сребра да се добија и црвац, који се сем централне Босне добија и у Пљевљима.

Рударско право

Да би једна привредна грана мога уопште функционисати у оквирима државе, мора се одредити правила која важе у њој и за њу. Ако се узме у обзир да је та привредна грана постала водећа у Босни и глани предмет трговине у њој онда се са још више сигурности може рећи да су правне норме које су биле везане за њу морале постојати, бити веома прецизне, право изграђено и поштоване. На жалост ми о том праву не знамо много и не о свим деловима тога права једнако.
Из турског периода је сачуван појам краљев закон који се односи на руднике, што значи да је то питање било прописано. Да ли то значи да је закон био у писменој форми или у облику обичајног права није могуће одговорити.
Треба имати у виду да су руднике по Босни отворили, барем у почетку, рудари који су дошли из Србије. Они су са собом, донели и своје право које је било специфично и дотле потпуно непознато у Босни. Да би ти рудари дошли и остали, Босна је њихова права морала да поштује, они су с обзиром на своја знања били тражени у Европи и били потребни и на другим местима, према томе да им та права, која сама није имала, Босна није признала и поштовала они не би остали. Та права се односе на отварање рудника, право експлоатације, топљење руде, право коришћења шума због топљења руде, коришћење водотокова за пречишћавање руде, ораганизацију посла и сл.
На основу Дубровачке грађе упознати смо са оним делом права  које су Дубровчани били непосредно укључени нпр. закуп јама, топионица и сл.
Владареви приходи које је добијао од експлоатације рудника су познати. Добијао је урбуру, која је износила 10% од извађене руде и 10 % се узимало и од сребра након топљења и добијања метала. Ови приходи су се називали царина и владар их је давао у закуп.

Рудари

Већ смо споменули да су рудари који су развили производњу у Босни дошли из Србије. За њих је уобичајен назив Сас, по томе што су рудари који су дошли у Србију 40 тих тодина XIII века били Саси у етничком смислу. Сматра се да су још у XIII веку у рударску производњу укључивали многи Срби. Наравно као физичка радна снага. Тако да је овај појам све више губио етничко обележје, а постајао синоним за рудара уопште. Појам Сас се налази у Врхлабској повељи краља Милутина, и у 123. члану Душановог законика.
Према томе, када они долазе у Босну, тешко је одедити колико је њих било Саса у етничком погледу, а колико је било Срба рудара. Шта више сматра се да је овај појам потпуно изгубио етничко обележје у другој половини XIV века.
У Босни су се рударској производњи морали прикључити домаћи људи јер само тако може да се објасни развој рударства у другој половини XIV и првој половини XV  века. У почетку су запошљавани на најтежим пословима, као неквалификована радна снага, да би временом, уппознајући процес производње укључивале се у све делове производног процеса. Треба рећи да се састка традиција није изгубила. Забележено је да се неки од рудара презивају Сасиновић, а зову Ханс и Никл. То указује да је презиме србизирано али да су им Саска имена остала. Наравно, са ширењем рудара се ширила и римокатоличку вера. У коликом обиму то није могуће одговорити..

Дажбиине трговаца

Постоји неколико врста дажбина које су морали трговци да плаћају.
Царине су се у средњем веку плаћале на оном месту где се роба продавала. Уколико је она извожена из Босне у другу земљу, трговац је плаћао царину на последњем тргу. Трећа врста царина која се наплаћивала је била транспортна тј. плћала се власима који су транспортовали робу. Царина на продају је износила 10%, а на транспорт робе 6 гроша по једном товару. Терет царина падао је на трговце.
Сем царина постојале су и друге дажбине које се јављају од XIII века. То су нпр. биле бродарине које су се плаћале за прелазак преко река. Затим се наплаћивала терговина, од бродова који пристају у луку која припада Босни. Плаћао се и такса на пролаз преко имања неког властелина и издавали су им пропусницу да је ова дажбина плаћена.

Страдање трговаца

Трговци су били изложени низу непријатности.
Прво би могли да наведемо увођење царина тамо где их није било или других дажбина. Затим, били су изложени и пљачки и рабојништвима од стране властеле или да продају робу по нижој цени. Посебну опасност представљали су Турци који су упадали у Босну, нарочито после 1450. године. Упади Турака су били разлог зашто је дошло до опадања трговине у Босни. Такође су лоше утицеле на трговину сукоби између властеле у Босни.
Посебна су била велика страдања трговаца у ратовима као нпр. 1403. године са Дуброника са краљем Остојом. Затим упад угарске војске 1410. године у Подвисоко када је војска орбили дубровачке трговце и покушали да од сваког од њих наплате по 1000 дуката. Због тога је Дубровник интервенисао код угарског краља.
Ипак, све ове непријатности које су трговци доживљавали нису спречили развој трговине. Потреба за зарадом, потреба за металима, за сољу, за лепшом гаредеробом, једном речју за бољим и удобнијим животом била је јача од сваке невоље.