Kada govorimo o odnosu tradicije i sada{wice mo`emo primetiti da je tradicija deo dana{we stvarnosti koji je nastao u pro{losti i nastavio da `ivi, da traje do danas. U tom smislu tradicija se mo`e i treba vezati za korene i to kako od wihovih najve}ih, tako do najmawih dubina. To je jedini mogu}i deo pro{losti, kojim raspola`emo danas i samo o wemu mo`emo odlu~ivati da li }e `iveti i sutra ili }emo je ispratiti na grobqe pro{losti i zaborava. Kada bi bilo mogu}e da odbacimo sve danas, od onoga {to je bilo ju~e, odnosno ono {to smo imali do ju~e, danas ne bi imali ni{ta. U tom smislu tradicija odr`ava vezu izme|u pro{losti i budu}nosti ne dozvoqavaju}i da se ona raskine, ona nam omogu}ava da iz dubine `ivota crpimo stvarala~ku energiju. Da danas i sutra ne budemo puki siromasi, nego neko ko ima ne{to i zato nam slu`i tradicija. Upravo je tradicija, i kao kolektivno svesno ali i kolektivno nesvesno ono, {to stvara na{ identitet, sliku nama o nama samima, ali i ono po ~emu nas drugi vide, pamte, prepoznaju i odre|uju.

O tradiciji saznajemo iz istorije. Istoriju mo`emo shvatiti barem na dva na~ina. Prvi je kao pro{lost, a drugi je kao nauka o pro{losti. Ali samo `iva pro{lost jeste tradicija.

Istorijska nauka je ta izme|u ostalog, koja stvara predstave o pro{losti, vr{i proces prihvatawa svesti o pro{losti, o tradiciji i na osnovu we oblikuje predstavu za budu}nost. Me|utim, ona to mo`e ali ne mora samo ona to da radi, to mogu da rade i druge nauke i druge oblasti qudske delatnosti. To mo`e, nekada plasti~nije, `ivqe, dinami~nije da radi kwi`evnost, naro~ito ako i sama poti~e iz davnih vremena i onda nije samo kwi`evno delo nego i istorijski izvor. U tom podtekstu mo`emo govoriti i o prou~avawu kwi`evnog predstavqawa pro{losti. Tako nam postaje zanimqiv kwi`evni tekst na dva na~ina, kao saznawe o doga|aju onda kada se doga|aj desio, i drugi, ne mawe bitan, saznawa o doga|aju kada je kwi`evno delo nastalao i svedo~ilo o wemu.

Bavqewe nacionalnom istorijom uvek ima, pored nau~ne i psiholo{ku dimenziju, kroz koju sami sebe sagledavamo ko smo, {ta smo, kakvi smo, gde smo i sl. To su kqu~na pitawa koja predstavqaju deo identiteta svakoga pa, i srpskog naroda. U tom pogledu nacionalno sagledavawe samog sebe po~elo je kroz istoriju kod Srba jo{ od `itija Sv. Jovana Vladiira, pa zatim @itija Sv. Simeona, @itija Sv. Save, @itije Sv. Arsenija Sremca koje su pisali, Stefan Prvoven~ani, Domentijan, Teodosije, Danilo. Ta istorija je pisala ne samo o pro{losti, ona je pisala i o vrednostima, ciqevim, shvatawima srpske istorije i sl. u datim vremenima. Sa nestankom srpske dr`ave ostalo je samo pam}ewe.

To mo`e sem toga da radi i pozori{te, film, balet. Me}utim, da bi tradicija bila tradicija – identitet samodoodre}ewe, wu kao deo sebe treba da do`ivi najve}i deo naroda. U suprotnom, ako se deo tradicije, ne do`ivqava kao deo sebe, nastaje raskol u identitetu. U onome {to nas odre}uje, jer da bi celina bila celina mora imati zajedni~ke svetiwe, ako ih nema, stvaraju se dva identiteta ili vi{e i to je kraj celine. To je osnov za nastajawe posebne svesti u okviru jedne celine.